"Možete da ne kažem šta …" by Serbian Dragon, April 2012

Disclaimer: All characters presented here are product of fiction. Any resemblances to real characters are of a pure coincidence. No intention was made to insult anyone for any reason.

AN: This story is an act of fiction. No one should attempt to act in the same manner as described.

AN2: None.

Summary: Neverovatno. U centrima nekih naselja na domak Beograda nema poštenog asfalta, a oni ugrađuju "artu-ditu" semafore. Živela Srbija. Korle

Možete da ne kažem šta …

Nedelja, 20:47. Ataulah i Husam stižu u Beograd. Napuštaju aerodrom u Surčinu osam sati posle dolaska, jer su "izgubili" prtljag. Njihova avio kompanija ne
preuzima odgovornost za gubitak prtljaga, a jedan aerodromski službenik predlaže teroristima da dodju sutra, pa uz malo sreće, možda …

Ubrzo zatim, iznervirani što im ne ide "pod ruku", sedaju u taksi. Nabusiti taksista pogledom u retrovizor zaključuje da su nesumnjivo stranci i vozika ih noću po gradu sat i po. Kako teroristi ne prigovaraju čak i kada taksimetar dodje do 1600 dinara, taksista odlučuje da pokupi i svog ortaka na kružnom putu. Odmah su ih opljačkali i pretukli, a onda izbacili u blizini Petlovog brda.

Ponedeljak, 10:30. Pošto su se osvestili, obojica terorista uspevaju da dodju u hotel, i tamo naručuju rent-a-car. Posle toga se opet upućuju na surčinski aerodrom, ali ostaju blokirani zbog protestnog marša prosvetara i lekara. Zatim im beogradski taksisti, koji su takodje stupili u strajk, zaprečavaju prolaz.

Ponedeljak, 14:30. Nekako dolaze do Novog Beograda gde u privatnoj
menjačnici zamenjuju novac. Umesto dolara, sačuvanih u djonovima cipela, sada u džepovima imaju falsifikovane novčanice od po 1.000 dinara.

Ponedeljak, 15:45. Dolaze na aerodrom Surčin, čvrsto odlučni da avion skrenu sa rute i sruše ga na najstariju zgradu u Beogradu u Dušanovoj broj 10. Piloti i stjuardese JAT-a štrajkuju, traže četvorostruko veće plate. Isti problem imaju i kontrolori leta koji se pridružuju štrajku iz solidarnosti. Jedini raspoloživi avion na pisti je kompanije "Montenegro airlines" sa destinacijom do Nikšića, koji u polasku već kasni 8 sati. Službenici kompanije, zajedno sa putnicima, sede na podu i pevaju hitove sa "Montevizije 2006″, povremeno izvikujući parole u korist referenduma.

Ponedeljak, 16:55. Avion je konačno poleteo i Ataulah u odredjenom momentu namiguje Husamu pokazujući mu da je njihov sastanak sa "večnim nebom" blizu.

Husam ubrzo preti stjuardesi da otvori vrata od pilotske kabine. Kršna Crnogorka je odmah prsnula u smeh I Ataulah je shvatio d amorju brzo da reaguju na neočekivani obrtn situacije I naredjuje flegmatičnoj stjuradesi d aim otvroi spoljna vrata. Ona to odbija I oni je konačno mole, obećavajući da će njihova tajna organizacija uložiti u nekretnine na crnogorksom primorju. Ona ih osmotri a zatim im pripreti prstom ukoliko ne budu održali reč. Spoljna vrata se otvartaju uz burno negodovanje putnika i oni izleću iz aviona, ubrzo zatim otvarajući padobrane.

Ponedeljak, 17:15. Neka baba pokazuje prstom u Dušanovoj na gore. Ubrzo se masa okuplja i pilji gore u Ataulaha i Husama koji sleću nespretno u blizini Dušanove ulice broj 10. U pozadini odjekuje automatski glas za slepe sa semafora: "Možete preći ulicu Cara Dušana. Možete preći ulicu Cara Dušana. Možete …"

Taman kad su se prizemljili, Jovan Stojković, vozač tramvaja broj 2 nije video Atu i Husu i prešao je sa dvadesetak tona teškim tramvajem preko terorista, zauvek onemogućivši njihov tajni zadatak.

"Ti lebac …" Jovan se češkao iza uveta dok su ga drugi gledali kao najgoreg masovnog ubicu. "Š'o bre ne slušaju ovaj artu-ditu semafor?" Ostali su se zatajili za trenutak kao oni zli ljudi u horor filmovima koji imaju tamne oči, a zatim je usledio aplauz i Joca je konačno shvatio kako je ipak, igrom slučaja, učinio dobro delo za bezbednost celokupnog čovečantsva.