"Slika moga dede" by Serbian Dragon, November 2011

Disclaimer: All characters presented here are product of a fiction. Any resemblance to real characters is of a pure coincidence. No intention was made to insult anyone for any reason.

AN: This story is an act of fiction. No one is should attempt to act in the same manner as described.

AN2: None.

Summary: Milovan Terzić, "mejd in" Jugoslavija, odlučio je stane na put okupatorima SFRJ.

Slika moga dede

Kad su neprijatelji okupirali velegrad, Milovan Terzić je shvatio kako oni što su uneredili Skupštinu dvije tisuć-te misle zbiljski i odistinski da ukinu prodavnice sa elektromaterijalom gde je kupovao žicu za rakljice i da tu naprave neke pekare ili butike jeftine robe.

Neću bofl robu!, siktao je Terza dok je šetao legendarnom ulicom Kneza Mihajla kojie je iznenada dobila na ceni usled zamaskiranih zlotvora koji su zaposeli «privremeno zaposednutu teritoriju». 'Oću kvalitet, onaj koji pravi radna jedinica neke radne organizacije ili čak neki dobroćudni OUR!

Nakon što su političari ukinuli jedinu Partiju za koju je valjalo živeti i boriti se, Terza se osetio usamljenim. Drugovi su pobegli u skrivena skrovišta u Ttitovom Užicu i tamo, ispod zemlje, koristili adiktivna sredtsva kako bi poradili na partizanskom moralu a verovanto su i snimali porno filmove sa lokalnom decom jer nji'ov glavni bio iz Zagreba. Političke partije u Beogradu nisu mnogo brigale o okupaciji koliko o seksu i odlaženju na peščane plaže sa palmama i nasmešenim sisačama u bikinima.

Lebac im nji'ov, Terza je shvatio da čak ni legendarni "Otpisani" više nemaju delokrug rada jer su od Beogradskog zoološkog vrta napravili kazniocu za one koji ne poštuju tzv. "mafiju" koja nije bila ništa drugo do teroristička organizacija koja je od regularne «partizanen banditn» vojske pravila krimilanu organizaciju, dolazeći tako do «deviza», u ovom slučaju do Jevra.

Jevro je zvanična nacionalistička valuta u Jevropi a u Starom Zavetu od pre dve godine Eva više nije Eva nego je «Jeva» te stoga je i Terza razmišljao da se preimenuje u «Jilovan» umesto ofucanog imena «Milovan» jer se to «j» slovo nekako umetalo svugde! 'Ebo ga ti!

Ali, duh «Otpisanih» je končno proradio u starom dobrom Milovanu i Terza je krenuo u «akciju».

Prvo što mu je palo na pamet je da njegov perorez i onaj mercedes od trista 'iljada koje vozi jedan od okupatora ne idu nikako «pod ruku». Naime, čak i da nekako uspe da nanese ranu tom zadriglom sa tinejdžerskom kurvom pored, će da ga utepaju oni pored morža i pre nego što policija uspe da ga izmlati u stanici.

Neću «policiju»!, Terza je sa dignutom kragnom zurio u zadrigle koji su se istovarivali u pic-pic odelima ispred Narodne Opere sa sve nji'ovim prostutukama. 'Oću narodnu miliciju! Ona koja je bila sa sve crvenom zvezdom petokrakom! To je bila prava «policija» a ne ovi sa sve oklopom koji ne daju studentima da rasturaju drogu po fakultetima i tako hrane Izraelce na Bliskom!

Kako Terzu niko nije fermao, ni okupatori ni «crveni», shvatio je kako mora definitivno preduzeti neku ozbiljniju aktivnost kako bi stvari «došle na svoje».

U očajanju je sa tugom shvatio da više nema redova za hleb i mleko, nema više onih tankih metalnih pepeljara po domovima zdravlja, ni vrata više ne treskaju u javnim ustanovama a bolnice čak imaju i ćebad za ranjenike! Nema više čekanja dupke punih autobusa na kiši jer sad postoje čekaonice sa krovom i nekim provokativnim reklamama, nema više slika voljenog Druga TITA, kao ni proslave 29. novembra. Terzu je to ganulo i, od silne depresije što mladi odlaze sve vuše i više u crkve, počeo je i on da čita Bibliju, tražeći tako način da se odbrani od «žurki» gde se valjala droga.

Jedne mračne zimske večeri Terza je odlučnim koracima krenuo ka noćnom klubu "Plati pa klati" gde su okupatori dovodili decu iz obližnje osnovne škole i zabavljali se na svoj način.

Iako je imao samo perorez, bio je spreman da učini sve kako bi zlu stao na put.

Dok mu je srce brže lupalo i disanje postajalo sve učestalije, dok mu zujanje u ušima nije suzilo vidokrug na crvenu neonku kluba, nije ni bio svestan da je hladni metal pištolja došao u njegov džep! Posle se prisećao kako je podigao neku kutiju pored đubreta i tamo našao napunjen polu-automatski.

Ušao je i, nakon što je roknuo šerifa od dva metra na ulazu, potrčao u zadnje prostorije i uhvatio pedofile u akciji. Sručio je svakom po dva u glavček a zatim izleteo brzinom munje, muzika iz «Otpisanih» ga je pratila sve do treuntuka kada je obrisao otiske sa pištolja i uredno ga vratio na isto mesto ispod te kutije pored metalnog kontejnera za đubre.

Sutra su izdajničke novine pisale kako je okupatorima smaknuto nekolliko zlih koji su vodili organizovani kriminal i time doprinosili da se nova multipolitička, jednonacionalna čvrsto učvrsti na teritoriji bivše SFRJ.

Terza je danima spavao sa spuštnim šalonima u sobi svoje pokojne tetke koja nije imala decu jer su joj nacisti u vidu doktora sa VMA maknuli jajnike umesto slepog crevceta. Posle toga nikog više nije bilo briga ko je pogrešio ...

Bilo mu je hladno i osećao je radost dok je glondžao sirovo meso u kuhinji. Umesto pamučnog stolnjaka koristio je stranice sa umrlim licima iz «Politike». Od pokojnika je dobijao inspiraciju za dalje akcije u svetu živih.

Njegov poriv mu nije davao mira, te je, nakon gledanja neke emisije o siromašnoj deci dobio isnpiraciju i ponovo se obreo na ulicama velegarada.

Ovoga puta, medjutim, on je zazirao od pandura jer je skapirao da je to zapravo domaća verzija Gestapoa a ne onih narodnih milicionera kao nekada dok još nije bilo Američke vojne baze u Republici Kosove.

Shvatio je kako je najbolje da se spusti kod 25. maja i tamo sačeka zadrigle koji se vraćaju sa teniskog meča one muške veštice od 22 godine.

Opet nije znao kako se automatsko oružje našlo ispod njegove jakne, ali je, nakon što su ćelavi sa svojim kuravama krenuli ka parkiranim automobilima, istrčao ispred nji' čekajući reakciju nji'ovi' badigarda.

Živeo drug TITO!, zatim je rafalom ispresecao životne niti i badigarda i zardiglih, a bogemi i nji'ovi' kurava koje su i tako ranjene opet dahtale kao da se kecaju pred kamerama u iznajmljenim stanovima novoformiranih banaka Srbije.

Terza je otrčao nazad i vratio automat iza one razdvodne kutije, a da pri tome opet nije znao ko mu je zapravo «rekao» da unutra vreba smrtonosno oružje.

Uskoro su novine pisale o tajnom fantomu koji desetkuje «multipartijce», davajući do znanja bivšim članovima kako ideja o SFRJ i dalje živi!

Terza se osećao ponosnim što je doprineo razvoju situacije, pa makar ona bila i nepovoljna po njega.

Njegova treća diverzija bila je sa desetolitarskom plastičnom punoj sintetičkog benzina sa Kosova i nekom ručnom koju ipak nije mogao da vrati ispod mosta gde ju je našao jer je imala jednokratnu upotrebu. Splav na Savi posle toga više nije bio splav, a zvanice na toj svadbi su ili bile momentalno mrtve usled eksplozije ili su zadobile opekotine višeg stepena.

Terza je sa mukom shvatio kako je postao nešto o čemu je samo slušao dok je gledao velikog patuljka Binka Haladena na TV-u. Postao je nešto za šta se kapitalisti uporno bore sa nji'ovim najmodernijim naoružanjem, ganjajući pastire ovaca po planimama Avganistana.

Ali nije mogao da spreči svoj nagon ka daljem krvoproliću, muzika iz serije «Otpisanih» je i dalje svirala u njegovom usamljenom mozgu.

Prilikom njegove četvrte diverzantske akcije za oslobodjenje grada od okupatora, jedan od uniformisanih ga je ranio, ali je on ipak uspeo da vrati bacač plamena kod one ruševine na Kelemgdanu.

Kako nije mogao više da izdrži bola od prostrelnih rana, otišao je kod privatnika u bolnicu. Bolnica je, naravno, radila 24 časa i bila dostupna čak i u «Žutim Stranama».

Nakon što je potpisao donaciju organa i imovine toj privatnoj bolnici kao uslov da bude primljen direktno na interventno odeljenje, neka plavuša od medicinske sestre ga je previla i rekla da se spremi za najgore jer dolazi «Žak». Žak je bio Francuski levičar koji je pomagao istomišljenicima u Srbiji pod pretnjom smrću jer je želeo da umre kao narodni junak iako nije bio deo naroda. A pri tom je uvek tražio od pacijenata da se odreknu prava na život kako bi on bio "pokriven" za eventulane greške.

Druže!, Žak je ušao obučen kao hirurg i klimnuo glavom ka operacionom stolu.

Reci burazeru!, Terza odbrusi mlitavim glasom i dalje žmirkajući nepoverljivo ka Francuzu kojem je deda ipak mogao dabbude dupelizac Višija tokom Drugog Svetskog.

Baci se na sto, keve ti!, Žak namignu i Terza leže polako, jarki reflektori zasepljujući njegovo umorno lice. Sad je shvatio da je Žak ipak već duže vreme u Beogradu i da je verovatno poprimio lokalne manire te je legao sa malo više poverenja dok mu je medicinarka nameštala uzglavlje.

Hirurg je pregledao prostrelne rane i odgovorio nešto na latinskom svojem kolegi, kao i medicnskim sestrama koje su zapisivale. Jedna ga je čak i fotografisala sa digitalnim što ge je još više zbunilo.

Zatim mu je sestra zavrnula rukav i roknula jednu mušku prvo u venu a zatim i iznad rana na telu. Osećao je kako se tečnost iz šprica ubrizgava polako ispod kože. Peklo ga je.

Lokalna druže, kuliraj!, Žak mu namignu, a zatim sede u kožnu dok mu je medicinska masirala ledja. To masiranje je iznenada Milovana Terzića podsetilo na zadrigle koje je kokao i osetio je iznenada neki poriv da ustane i pobegne. Ali, na njegovo iznenadjenje i rastući užas, osećao se sve mlitavije i sve slabije.

Doktore ..., on jedva diže glavu dok mu se mutilo u glavi, ... šta ste mi to dali?

Verujem druže da si čuo za «lokalnu anesteziju»?

Naravno ..., Milovan je osećao kako polako tone u neki san.

E pa, druškane ... veruješ li ti u «Otpisane»?

Š'a bre?, Terza nije mogao da veruje da ga jedan lekar, hirurg, intelektualac, pa još i Francuz, pita o ako nečemu. (Ili tako nekome?)

Veruješ li u tajnu organizaciju koja oslobadja Beograd od okupatora? Dve sestre su mu masirale ledja a jedna ga je čak milkila po spolnosti. Milovanu je došlo da plače jer već "osetio" kako se natosiljao i kako je ipak trebao da rizikuje u Urgentnom jer je ipak možda političarima promakao neki kome je deda bio partizan tokom Drugog.

Naravno da ..., Milovan više nije mogao ništa da kaže jer je polako gubio svest.

U poslednjim trenucima svesti Milovan je samo mogao da posmatra kako «hirurg» skida beli mantil ispod kojega se pojavila uniforma Demokratske Stranke Srbije sa sve nacionalnim obeležjima.

- Ćuj ti njega ..., «Žak» se kikotao kao Zagorački ustaša posmatrajući zamućenje Milovanovih očiju dok su se plavuše smejale kao drogirane, zavaljujući svoje tintare unazad, tresući se kao nilski konjovi, ... zar je mislio Srbo-ćetnik da Jevropska Zajednica plaća kretene za osvajanje nerazvijenih teritorija?

U poslednjim trenutcima svesti setio se svoje pokojne žene i sina koje su pregazili političari jedne od onih novoformiranih stranaka.